....PRIJE NEGO SMO POJELI RUŽE

CRVENE
BIJELE
ROZE
I

ŽUTE


**


- Ali, ja stvarno. Ja sam stvarno ovo sanjao.

I ono da hodam nekom nepopoločanom ulicom: gol i pokriven dekom. A u susret dolaze neki ljudi kojih se stidim pa onda oni pred kojima se stidim. Svoje goloće. A u toj goloći ima svega.

Metafora srca i stvarno srce.
Metafora stida i stid: edipovski.


Deka je bila slučajno žuta i nebo je bilo slučajno tamnoplavo, pred kišu.
Taj san nije ništa značio.

Drugi san.

Njen san ide ovako: jedna žena je držala pušku pa je tu istu pušku davala drugoj ženi. Onda se vraća u realnost: svi tvoji prijatelji su se poženili i mislim da ćeš i ti jednom.

18.12. Neketamogodine:


Možda te je htio nazvati. Telefon je bijel sa žutim mrljama od dima.
Pričali smo po tri sata prije spavanja a nekada i po cijelu noć. Takvo je bilo šesnaesto ljeto. U dvadesetom su svi pomrli.


Ne znam gdje je tvoje pismo nestalo. Ni ona vjera a ni ti.
A ni ja.