Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

...ali je stvarno u redu što ti je loše i što se ne možeš javiti. Ja stvarno ne mogu više.
Prestalo je nešto ranije a i to nije bilo rano. Bilo je kasno. Svako prokleto jutro se budio prerano. Svaku večer je obasipao svoj želudac. Opijatima i lošom umjetnošću a mislio je da će narasti. Sa svim. Takve su mu bile misli. Nisu se ostvarile.

Sjedio je u krilu nepoznatom gospodinu ispred njegove madame. I ovaj drugi je isto radio. I ona je gledala i bila je nezadovoljna. I priča je mogla završiti u nedođiji fiksacija i inhibicija ali nije. Ona je bila korektivni faktor. Barem netko. Nekada. Trebaju nam ljudi-kočnice. Nekome i nekada.

Prvi iz priče čeka sms. Cijeli život čeka taj Sms. Prije se to zvala molitva ili ocjena ili kaput. Došlo je do par rečenica. Materija je otišla u misao. Nepovratno.