U ljubavi sam jako bolestan. Vi, vi ste zdravi? Htio bih se uvući negdje. Da te ne gledam.
Nedostaje par kapi da vrištiš:
"Meni su svi neznanci dok bih volio da su stvari "veće od života", ma- štogod se mislilo o tome."
Neću valjda Ja biti taj- koji to vrišti? Zar opet. Opet. Zar opet. Opet. Sve je izjava.
Najveća ljubav od svih traži (samarićanski) situaciju. Ja se samarićanski režem. Mislim da moram, a znam da ne smijem. Treba reći Ne, da bi sebi dao Da. Ali, kako to reći (da ono što tebi odgovara, meni šteti?)
Kako joj reći da neće umrijeti od tlaka, da postoji mogućnost da ću ja od sebe, od nje- prije? Kako im išta reći?
Kako njemu (koji, uzgred rečeno, više- ne postoji- reći, da bi trebao postojati i onda se još zahvaliti, jer bi ta želja- legitimno- trebala biti usvojena). Odgovor- život doista nije legitiman.
Jednom davno, prije sedam godina, ako ne i više, mi je netko rekao da ja nisam tamo, da nisam od onog tko govori i da to Nebo ne želi da Mi budemo- To. Ništa (NI TADA) nije bilo rečeno o tome- Da li se može voljeti? Ikoga?
Ja sam govorio još patetičnije, poput onih: Gdje to postoji ljubav, bez tebe? Svašta sam govorio. Rekao sam da odjebe, da se ne javlja, da brišem broj, profile, slike. Kako sam ja to sve mogao reći? Kada je Nebo htjelo? (Bio sam bez straha dakle bez poštovanja). To "Dakle" je tako mučno. Cijeli svijet objedinjuje.
Ja nisam Svoj. Ja nisam Tvoj. Moja jutra znaju vrlo loše početi. Itd. Više ne govorim da mogu baš sve voljeti.
[ Biraj sebe je kod.] Zar baš svi koraci nekamo vode?
