Mislim na tebe. Učestalo, kao i prije. Toliko učestalo da ću početi pisati stabilne, suvisle forme.
Da se svidim i drugima, ne samo tebi ili obrnut je ovaj redoslijed? Naravno, rečenice su proizašle iz frustracije.
Rodili su mi se novi planovi, nove ideje, u kojima po prvi put jasnije vidim samo sebe, samog sebe, na pruzi, u vlaku, s knjigom, u noći, u baru. Moglo bi tu još doći poezije. Želim od svog života napraviti poeziju. Sasvim pristojna želja, zar ne?
Onda dok hodam mislim da ću pasti u nesvijest. Možda jednom i padnem.
Ali kada sanjam, kada budan sanjam, tada te nema u tim snenim mislima. Je li to znak?
Jedem mandarine, pišem mejlove, pijem čajeve, čitam knjige i slušam TvojuNašu muziku.
Onda ništa od toga ne radim. Onda sam s ljudima, tamo se uvijek smijem i pričam ili tugonjavim, dakle- gnjavim. Onda budem sam, tada bude i tišina sa mnom, dakle ne budem skroz sam, tada nema muzike niti hrane niti vode jer sam tada u kadi i jer i tada mislim na tebe.
Upoznao sam zanimljivu ženu. Ima onu zdravu majčinsku energiju, čistu, toplu i pametnu. Suvisla je i izgleda mi kao moja Lucky Star. Osjetio sam to odmah na početku, čim je ušla kroz vrata i predstavila se.
Ponudila mi je i obećala mi je život koji čekam već dugo, koji ulazi u moje snove, koji je- moj san.
Moj život je dakle, da skratim- postao odnosno daje nagovještaj da postane- moj san.
Da li to znači povezanost sa samim sobom? Po prvi put mislim da mogu reći- Da!
Samo naprijed. Ne muči se. Ne gledaj me. Odavno je sve jasno, zar ne?
